Izlazi mesečno, čita se godinama, a uči vekovima…

Objavljeno u Astrologosu br. 83

Januar 2009.

    

iz feljtona – Autohopnozno samoisceljivanje 1. deo

AUTOHIPNOZNO SAMOISCELJIVANJE

ŠTA SVE MOGU LJUDSKE MISLI I EMOCIJE? TEK KADA FIZIČARI ISTRAŽE I SHVATE PODRUČJA NEVIDLJIVOG BIĆE JASNO DA JE SVE ENERGIJA I DA SAMO HOLISTIČKI PRISTUP OMOGUĆAVA POTPUNA ISCELJENJA. KADA SE TO DOGODI LJUDI ĆE SE STIDETI SVOJIH BOLESTI, ALI ĆE ŽIVETI BEZ STRAHA I STREPNJE, SVESNI ZAKONA NA KOJIMA POČIVA ČAROBNI SVET NJIHOVOG STVARALAŠTVA.

Prof. dr Svetozar Radišić

   Čovek nema čulo za vreme. Sigurno je da mu to stvara poteškoće u orijentaciji i nerazumevanje vremena kao fenomena koji je paradoksalan, budući da postoje shvatanja da vreme ne postoji, da je sve sadašnjost i da u isto "vreme" postoje u istom prostoru prošlost, sadašnjost i budućnost. Zato nije čudno što su naučnici u dva najskuplja istraživanja svih vremena tragali za podacima o postanju i sferi nevidljive – vančulne stvarnosti. Istraživanja "humanog genoma" i "velikog praska", iako vezana za mikro i makro kosmos imala su skoro istovetan cilj: da ustanove da li postoji "jedinstveno polje inteligencije prirode", odnosno "polje nulte tačke" (Bog). To polje je u svemu i izvan svega – sveobuhvatno. Drugi problem proistekao zbog nepostojanja čula za vreme je mogućnost da se prekraja istorija i da se pojavi Fomenkovo delo koje matematički dokazuje da vreme nije proteklo onako kako je zapisano u istoriji. Ko zna da li je u pravu Anatolij Timofejevič Fomenko kada tvrdi da je Hrist rođen krajem prvog milenijuma, a Rim osnovan u vreme kada se, kako se danas veruje, rodio Hrist?(1)

   Ljudi ne poseduju ni mnoga druga čula koja postoje u drugih bića na planeti Zemlji. Reč je, pre svega o osećajima za zračenja, nivoima i pragovima osetljivosti za razne vrste vibracija. Veruje se da su neke od ljudskih sposobnosti potisnute, zakržljale i zaboravljene, ali i da ih čovek može obnoviti i stvoriti. Svako novo istraživanje čoveka sa stanovišta novih energija potvrđuje njegovu moć misli i emocija, otkriva nove fenomene i objašnjava pojave koje su do skoro izgledale misteriozne, kao što su tzv. parapsihološki fenomeni.

   Jedno je sigurno, sve više je dokaza da je čovek stvaralac mnogih pojava u sebi i van sebe i da poseduje izuzetne energetske sposobnosti. Činjenica je da se u medicini sve češće pominje veliki procenat psihosomatskih oboljenja.(2) To ukazuje na moć energetskih, misaonih i emocionalnih uticaja na sopstveno telo. Važno je da je sve više naučnika i medicinskih stručnjaka shvatilo da čovek sam sebe misaono i emocionalno razdešava i isceljuje. Pri tome je sve jasnije, da misli u ljudskom organizmu imaju svoj sistem i da su vezane za mozak (neokorteks – kora velikog mozga) i centralni nervni sistem. Emocije su vezane za srce i vegetativni, mislima ne kontrolisani, nervni sistem, a amigdale u mozgu su mesto njihovog spajanja i prožimanja.

   Mogućnost samoisceljivanja, zasnovanog na moći podsvesti, o kojoj je pisao Džozef Marfi, svakako zahteva pažnju svakog iole umnijeg čoveka. Uostalom, reč je o samoregulaciji unutar ljudskog organizma. Beogradski neuropsihijatar Jovan N. Striković je u knjizi Samoubistvo i apsurd naveo: "Priroda je udesila takvu strukturu čovekove ličnosti da postoji nesvesna samoregulacija, o kojoj je pisao Jung, koji je dokazao da 'nesvesno može ne samo da želi već i da se odrekne sopstvenih želja'"... Budući da je svakodnevno imao kontakt sa stvarnim i umišljenim bolesnicima, posebno je naglasio da je važno da se uspostavi proces "komunikacije od svesnog prema nesvesnom" i obratno, jer se na taj način može početi čišćenje sadržaja nesvesnog od strane same ličnosti.(3) To znači da su se klasična medicina i kvantna medicina u odnosu na moć podsvesti skoro srodile.

   

PSIHOSOMATIKA – VEZA UNUTAR ČOVEKA

   Čovek kao sistem sadrži, između ostalog, veze između duše i sopstvenog energetskog tela, unutar duše (između psihe, ima i duha) i vezu duše s univerzalnom (kosmičkom) dušom i njenim umom. Istraživači su na tragu istine o osobinama navedenih veza. Za sada se zna da su fizička i mentalna stanja povezana, te da razna duševna stanja mogu izazvati odgovarajuće telesne traume. Ta povezanost priznata je i u klasičnoj medicinskoj teoriji. Psihosomatska medicina pokušava da razreši još uvek nepoznat odnos između onoga što se naziva nesvesnom psihom i materije, jer se sve češće pominje da su psiha i materija zapravo ista pojava, jedna posmatrana iznutra, a druga spolja, kako je govorio još Karl Gustav Jung. Poznato je da su ćelije u mozgu i imuni sistem opremljeni i osposobljeni za međusobnu komunikaciju. To su potvrdila istraživanja dr Norman Kozins, što ukazuje da izloženost stresu itekako utiče na pad imuniteta i na razvoj bolesti. Ako je čovek stabilan u psiho-mentalno-emotivnom smislu, neće pokleknuti bolesti i obrnuto. Malo je, međutim, poznato kako se izazivaju procesi u kojima nastaju psihosomatska oboljenja i na koji način se patološka stanja duše, posebno duha, prevode u patološka stanja tela. Najveći problem je što u ovom kauzalnom svetu ljudi neprestano nastoje da otklone posledice i rade na njima i sa njima, a zaboravljaju da isključivo posle uklanjanja uzroka trajno nestaje posledica.

   Još u drevnoj Kini lekari su dobro znali da misli i emocije imaju moćan uticaj na ljudski organizam. Te dve vrste informisane energije posebnog tipa u stanju su da izazovu različite bolesti i kod veoma snažnih ljudi – dovoljno je samo da izvrše "udar"na najosetljivije mesto u organizmu i nastaće bolest. Naime, sva oboljenja koja su uslovljena određenim psihičkim stanjem ili poremećajem u medicini se zovu – psihosomatska oboljenja. Ona se uvek javljaju na relaciji duša – telo. Čak i drevni kineski lekari su znali da se "ljudski strah lepi za slezinu i da neuroze uništavaju jetru". A u stroj Grčkoj, pre postavljanja dijagnoze lekari su zahtevali od bolesnika da prespava jednu noć u hramu Eskulapa i nakon toga da im "ispriča šta je sanjao".

   Zanimljivo je da su tvrdnje o prevlasti psihosomatskih nad drugim bolestima stare više od 3500 godine, posebno u vreme stare egipatske kulture (oko 1500 godina pre. n.e.) i da su pre lekara to tvrdili mistici, magovi i zagovornici tajnih nauka. Bili su u pravu, a naučnici iz oblasti medicine su do istih saznanja stigli polako, planinarskim metodom, eksperimentima i veoma bojažljivo. Medicinski eksperti na početku 21. veka pretpostavljaju da psihosomatske (psihofiziološke) bolesti obuhvataju više od 70 odsto, a po nekima i 90 odsto svih ljudskih bolesti, posebno kod dece, počev od astme i gojaznosti, do migrena i alergija. Sada dvojica naučnika, koji pripadaju najpoznatijim istraživačima psihosomatike Stenli Livenštajn (Stanley Levenstein) i Tomas Statford (Thomas Stuttaford) smatraju da su sve bolesti povezane sa dušom, osim onih koje su uslovljene bio-hemijskim napadom na telo i energetskim razdešavanjem (odgovarajućim vibracijama) životne energije, koja protiče kroz ljudsko telo.

   Pre samo nekoliko decenija medicinski stručnjaci smatrali su da je "psihosomatsko oboljenje" uslovljeno uzročnicima psihogenog porekla, koji nisu hronični, te da su, stoga, lakše izlečivi nego poremećaji organskog porekla. Profesor Vladeta Jerotić smatra da "sve što se događa u psihičkom životu čoveka, naročito kroz osećanja koja se ponavljaju – višegodišnja mržnja prema nekom čoveku, koja, čak, ne mora biti prisutna u svesti, dugogodišnja unutrašnja napetost i neodlučnost praćena strahom ili strepnjom, dugi periodi patološke žalosti – depresije – itd. – imaju značaja za psihomatičare kada procenjuju uzrok, težinu i način lečenja neke bolesti".

   Psihosomatska veza u čoveku je zapravo spoj njegove "treće dimenzije" sa fizičkim telom i, verovatno, posredno utiče i na protok životne energije kroz telo. Uostalom, naučno je dokazano da nema telesnih bolesti, uključujući grip, infektivne bolesti ili rak, u kojima se ne bi mogao sagledati, veći ili manji udeo duševnih činilaca.

   Na primer, američki lekari, posle višegodišnjih ispitivanja, ustanovili su da su nekim oblicima leukemije kod dece doprineli – neslaganja oca i majke u porodici, nemotivisano napuštanje deteta od roditelja i menjanje bračnog partnera, nekorisno seljenje iz mesta u mesto, itd.(4) Povećan broj limfocita u krvi tumači se kao bolest, a zaboravlja da limfociti "pamte" zdravo stanje organizma, bore se protiv "uljeza" i teže da se vrate zdravom stanju. Kada se njihov broj poveća, to govori da je organizam u jednoj od faza ozdravljenja, osim u veoma retkim slučajevima kada je najverovatnije psihosomatski poremećena kontrola njihove produkcije. Dr Dušica Lečić-Toševski, psihijatar na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, tvrdi da je, prema američkim statistikama, od 75 do 90 odsto poseta lekaru na neki način povezano sa stresom. Autor termina "psihosomatska medicina", poznati američki neuropsihijatar Franc Aleksander, navodi da je stres okidač za mnoga psihosomatska oboljenja, a savremena istraživanja potvrđuju da je većina oboljenja psihosomatske prirode. Stres je globalni napad spoljnog sveta na organizam, a pošto čovekov organizam i njegovi organi imaju različitu genetsku predispoziciju, tj. izdržljivost, to "pucanje" organizma nastaje preko najslabijih karika.(5) Uostalom, stres je u bliskoj vezi sa šest vodećih uzroka smrti – bolestima srca, rakom, bolestima pluća, nesrećnim slučajevima, cirozom jetre i samoubistvima.

   Od stresa čovek može da ogluvi, osedi, dobije kijavicu, oboli od tuberkuloze, izgubi imunitet i "zaradi" sidu. Dokazano je da osobe pod stresom lakše obolevaju od neuroza. Ličnosti s negativnom slikom o sebi su podložnije razvijanju depresije. Opsesivci su skloni da izazovu kod sebe psihosomatski poremećaj, dok su pasivno-agresivne i narcisoidne osobe podložne hipohondriji.

   U psihosomatskoj proceduri misli imaju glavnu ulogu. One pokreću lučenje hormona, a hormoni mogu negativno delovati na delove mozga, što usložava stanje organizma, jer kvalitet misli zavisi od stanja mozga. Na primer, posledica zlostavljanja dece je stresni poremećaj, koji hormonski dovodi do atrofije hipokampusa, odgovornog za učenje i pamćenje. (Hipokampus je struktura mozga odgovorna za učenje i pamćenje).

   Pamćenje je važno za mišljenje, jer je ono zapis informacije, a misli i emocije su su nosioci informacija. Sve dok postoji informacija o počinjenom zlu, grešci ili grehu, misli i emocije će inicirati procese koji vode u bolest. Različite informacije utiču na različite delove ljudskog organizma.

   Nedovoljno korišćenje sintagme "psihosomatske oboljenje" može se pripisati početnom, netačnom uverenju koje je do 80-tih godina 20-tog veka vladalo u klasičnoj medicini. Osim toga, teško je precizno klasifikovati navedene vrste oboljenja, između ostalog i zato što je prihvaćeno stanovište da je povezanost mentalnih i fizičkih činilaca uključena u uzročnike skoro svih oboljenja.

   Prema shvatanju većine medicinskih stručnjaka, emocionalna uzbuđenja i psihička napetost uzrokuju organske promene u telu preko vegetativnog nervnog sistema pod kontrolom na emocije veoma osetljivog hipotalamusa. Na prvobitnoj listi Franca Aleksandera, iz 1934. godine, nalazilo se samo sedam psihosomatskih bolesti: astma, hipertenzija, tireotoksikoza, čir, ulcerozni kolitis, reumatoidni artritis, neurodermatitis. Sada je ta lista bolesti daleko veća. Kao najčešća psihosomatska oboljenja u medicinskoj literaturi navode se: nesanica, uznemirenost, postnatalna depresija, fobije, fantomski bolovi, šizofrenija, multiple skleroza, distrofija, Parkinsonova bolest, disleksija, leukemija, epilepsija, hronični umor, gastritis, stomačne tegobe, gubitak apetita, rak prostate, ulcerozni kolitis, neki oblici gušavosti, ulkus (čir, na želucu, i/ili dvanaestopalačnom crevu), te u pojedinim slučajevima dijabetes, srčani udar, gubitak potencije, sportske povrede, hipertenzija, artritis, anoreksija, migrena, bronhijalna astma, urtikarija, problemi s menstrualnim ciklusima, ekcemi, pruritus i druge. Osim vegetativnog nervnog sistema na psihosomatske procese u organizmu utiču hormoni endokrinih žlezda, koje takođe kontroliše hipotalamus. Najveće poremećaje izazivaju hormoni poput kortizona, tiroidni hormoni i insulin, budući da se zbog različitih razdešavanja metabolizma često nalaze u krvotoku.

   Psihosomatske bolesti su psihogenog porekla, a njihovi simptomi ispoljavaju se na svim organima menjajući njihovu ulogu, stvarajući najprije reverzibilne a zatim i ireverzibilne promene. Psihosomatske bolesti uslovljene su mislima i emocijama. Određena emocionalna stanja mogu usloviti promene funkcije organa, a telesne promene koje nastaju zbog izazvanih poremećaja funkcija samo su prateći simptomi emocija. Dakle, psihičke traume utiču na telesne promene i mogu da prouzrokuju bolesti različitih organa. Poznato je da telesni simptomi čak i kada su nevezani za prepoznata psihosomatska oboljenja mogu biti reakcija na emocije. Na primer, drhtanje zbog straha ili ljutnje, crvenilo zbog stida... Kod psihosomatskih bolesti telesni simptomi mogu biti i posredan rezultat emocija, budući da emocije nalaze izlaz zaobilaznim i složenim putevima do odgovarajućih organa.

   Naučnici će, verovatno, uskoro, znati čime su bile opterećene misli pacijenta, pre nego što je oboleo od određene bolesti. Za sada se zna da strah od ispita, uslovljen nedovoljnim znanjem, izaziva akutne respirativne infekcije gornjih disajnih puteva (kijavica, kašalj...). Ožalošćenost oboleva srce i cerebro-vaskularni sistem, itd.

   Proučavanjem ličnosti osoba obolelih od psihosomatskih bolesti ustanovljeno je da postoje dva tipa ljudi: 1) s agresivnom psihološkom odbranom, što se ispoljava kroz karakteristične bolesti kao što su migrena, visok pritisak, srčane smetnje, šećernu bolest i reumatske upale zglobova i 2) s pasivnom psihološkom odbranom, što se izražava kroz niz drugačijih oboljenja, kao što su: čir na želucu i/ili na dvanaestopalačnom crevu, hronični zatvor, ulcerozni kolitis (hronično zapaljenje debelog creva), bronhijalna astma i trajni umor. Oštećenje navedenih organa nastaje zbog dugotrajnog nadražaja određenog dela živčanog sistema, koji nije pod uticajem čovekove volje (autonomni živčani sistem). Kada se analizuju svi navedeni organi ispostavlja se da čovekova psiha utiče na sve organe od glave do pete.

(1) A. T. Fomenko je u svetu poznati matematičar, član Ruske akedemije nauka, profesor na Mehaničko matematičkom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta, uz to je i slikar – amater (videti: Anatolij Timofejevič Fomenko, Statistička hronologija (matematički pogled na istoriju) – u kom smo veku?, str. 378).

(2) Psihosomatski (grč. 1. psyche – duh, dušač 2. somatos – telo). Psihosomatskim bolestima pripadaju oboljenja različitih organa, koje nastaju usled psihičkih doživljaja, odnosno kao posledica stresa i drugih neurotičnih pojava.

(3) Jovan N. Striković, Samoubistvo i apsurd, str. 126.

(4) Vladeta Jerotić, Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme, str. 58.

(5) Franz Alexander, Psyhosomatic Medicine: Its Principles and Applications, str.69.

    

    

    





Godišnjak 8