Izlazi mesečno, čita se godinama, a uči vekovima…

INTERVJU ZA ASTROLOGOS br. 99

Prof. dr Svetozar Đ. Radišić

Intervju vodila  Bojana Nenadić

    

Pukovnik, naučnik, pisac i pesnik, od portparola Vojske Jugoslavije i kabineta načelnika generalštaba do istraživanja moći čovekovih misli, od glavnog urednika časopisa "Vojno delo" do publikovanja mnoštva knjiga i članaka, profesor doktor Svetozar Radišić je pre svega jedna topla duša milog glasa, koja živi pesnički, ljubeći prirodu. Po svemu sudeći, savest mu je mirna, iako se često nalazio u centru važnih bezbednosno političkih događaja.

   Bivšem profesoru poslediplomskih studija u Centru vojnih škola Vojske Srbije i na Fakultetu bezbednosti u Beogradu, sadašnjem predavaču na Fakultetu za ekonomske i političke studije u Beogradu, profesoru Svetozaru Radišiću se ime nalazi na listi eksperata za strategije i doktrine, svedimenzionu odbranu, "psihološki rat", "novi svetski poredak", neoružane oblike agresije i borbenu gotovost. Čitaoci Astrologosa ga dobro znaju po objavljenim feljtonima Autohipnozno samoisceljivanje i Misli, emocije i kosmos.

    

Draž života je u traganju za istinom

   Dobitnik desetak domaćih i inostranih nagrada za literarne, publicističke i stručne radove, prof. dr Svetozar Radišić je nedavno objavio svoju najnoviju knjigu Kosmički dodir i kaže da radoznali čitalac nakon ove knjige neće ostati isti.

   U momentu objavljivanja knjige Sunce je bilo u znaku Lava, Mesec u Raku a Merkur u Devici. Sve na svom mestu i bez napetih aspekata. I interesantno, stelijum Venere, Marsa i Saturna u Vagi se astrosimbolički podudara sa jednom temom knjige – kakvu važnost za opstanak ima ženski princip i kuda ide moderna žena... Konjunkcija Jupitera i Urana u Ovnu najavljuje prodor njegovih slobodnih misli i bunt istine o kojoj malo ko i pomišlja, a još se ređe usuđuje da napiše. O čemu je reč, naslutićete iz odgovora na pitanja koja sam postavila ovom neobičnom profesoru, rođenom u znaku Blizanaca, za koga je metafizika sastavni deo realnosti.

   - U novoj knjizi "Kosmički dodir" opisujete prisustvo paradoksa koji dolaze spolja i sa kojima se suočavamo, ali paradokse, čini se, smatrate i inspirativnom vežbom mišljenja. Koje su mane a koje prednosti fenomena zvanog paradoks?

Svetozar Radišić: Sve je oko nas paradoksalno: sloboda, ljubav, volja, znanje, ponašanje, radost, sreća, vera... Mislio sam da napišem knjigu pod naslovom "Paradoks" i da opišem teorijske paradokse, koji me oduševljavaju, zajedno sa životnim paradoksima, koje stalno stvaramo. Ipak sam se odlučio da paradokse provučem kroz temu o čoveku i kosmosu i na taj način da pokažem kako je svejedno odakle pristupimo životu – on će uvek imati prožetu komponentu koja se može slobodno imenovati paradoksom. Sve inače dolazi spolja baš onako kako je govorio Nikola Tesla. Ni misli nisu naše, ni snovi, pa je posebno paradoksalno što ljudi jedni druge kinje i mrze zbog ponašanja koja su uslovljena različitim informacijama, koje suštinski proističu iz misli koje su pokupljene spolja. Svi sukobi, nesuglasice i ratovi su zbog razlike u informacijama. Svi pojedinci i narodi, a posebno nacije koje su nastale veštačkim putem, imaju različite informacije proizvedene u različitim informacionim sistemima. Zar ne učimo različite istorije u svim društvima? Zar nam religije nisu različite? Zar nam mediji ne serviraju različite istinite, delimično istinite i neistinite informacije? Zar to nije dovoljno za haos i paradoks planetarnog nivoa? O spoju ljudskih misli sa informacionim omotačem i univerzalnim umom, u nauci zvanim "polje nulte tačke" pisao sam u skoro svim svojim knjigama, računajući da će pozitivno na ljude uticati saznanje da je moguće tragati za istinom i da čovek može svojim mislima (njihovom trijažom) uticati na sopstveni organizam i kreiranje bolje stvarnosti. Ljudi će prestati da mrze neistomišljenike kada shvate gde se nalazi istina, kako se ona može prepoznati i ko servira neistinu radi ostvarivanje pohlepnih ciljeva. Do tada će živeti u paradoksu da pričaju o istini i ljubavi, a neguju laž i mržnju. Sam paradoks je pradoksalan. Kada pokušate da ga rešite, rešenje će biti samo još jedan rašomon više. Ali, draž života je u traganju za istinom i ljubavlju, samousavršavanju, veri da je moguće stvoriti izvesniju budućnost, u borbi za opstanak u sve neizvesnijim okolnostima. Naravno, život može da bude mnogo jednostavniji i lakši, ali je za to potrebno mnogo više znanja, organizovanosti i mudrosti.

- Kako bi svako od nas trebalo da se ponaša u odnosu na servirane paradokse globalizma kako bi očuvao sebe, svoj duh i izbegao smišljene uticaje Velikog brata?

Svetozar Radišić: Dobro ste rekli: paradoksi mogu da budu servirani. Reč je o uticaju na ljude preko školskih sistema i medija, a tu presudnu ulogu imaju jezuitski kabalisti. Zar nije strašno što se pred našim očima prekraja istorija, te smo sve više u sumnji da je prekrajana, podešavana i brisana i ranije. Problem je što se, radi ostvarivanja ciljeva globalista, medijski stvara virtuelna stvarnost zasnovana na lažima i poluistinama. Ljudi nadležni za istinu gledaju ostale u oči i lažu. Rezultat je informaciona sumaglica, kao osnova većine životnih paradoksa. Nije jednostavno izbeći uticaje Velikog brata, a još je teže suprotstaviti im se. Ipak, osvešćeni ljudi imaju šansu da se pravilno postave prema stvarnosti, da biraju one ishode koji im idu u prilog, da ublaže ili izbegnu prepoznatu opasnost... Pri tome je moguće spasiti dušu neučestvovanjem u zlu, a učestvovati u stvaranju sveta koji nudi izvesniju budućnost. Uostalom, nije samo ova generacija izložena teškim iskušenjima i suočena sa teškim izborima.

- Pišete o još jednom značajnom fenomenu današnjice – nedorečene misli su uzrok nesporazuma. Šta savetujete u tom smislu, kako poboljšati komunikaciju i razumevanje sa drugima?

Svetozar Radišić: Da bi ljudi ostvarili pravu komunikaciju treba više da slušaju i čitaju, nego da govore i pišu, svesni svog okeana neznanja. Ko nema šta da kaže treba da ćuti, tada je najmudriji. To važi za sve vrste komunikacije, oponašanja, pa i umetnosti. Za početak bi trebalo da se u školama uči šta su energije, misli, emocije i istina, ljubav, sloboda, a tek onda da ih učeni ljudi koriste. Kada svi budu svesni da informacije kojima raspolažu mogu biti lažne, a da su one presudne za odnose, verovatno će imati strpljenja da pažljivo saslušaju sagovornika, ustanove izvore drugačijih shvatanja, razmisle pre izricanja tvrdnji. Misli će biti nedorečene sve dok bude prisutno toliko gajenog neznanja. Kultivisanje odnosa proisteklo iz shvatanja i prihvatanja sopstvene nesavršenosti omogućilo bi da se nesporazumi izbegnu i njihovi efekti ublaže.

- U "Kosmičkom dodiru" dajete jedan originalni pristup činjenici da vreme nije linearna veličina i dodajete novu logiku ideji o misaonom vremeplovu i susretanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kako to praktično brzina misli određuje količinu vremena koje teče?

Svetozar Radišić: Teško je shvatiti pitanje, pa je najmanje jednako teško shvatiti odgovor. Misao je zaista najbrža, jer se sve vreme nalazi svuda, a informacije su istovremeno u svim tačkama svemira. Tako vreme i prostor nestaju zahvaljujući brzini (po)misli. Istina je da brzina misli smanjuje vreme od uočene do shvaćene stvarnosti. Tako je mislio Nikola Tesla, a tako vreme tumači i prof. dr Velimir Avramović. Podrazumeva se sa sle slažem sa njihovim stavovima. Uostalom, za profesora Abramovića vreme je samo trenutak koji se izražava rečju "sad". Ono je istovremeno beskonačnost i geometrijska tačka, aritmetički je jednako nuli, a iz aspekta duše je deo kosmičke podsvesti. U takozvanom realnom vremenu postoje sadašnjost, prošla sadašnjost i buduća sadašnjost. Veza između posredničkih vremena (a to su prošlost i budućnost) nije moguća u fizičkoj, odnosno horizontalnoj ravni, preko sadašnjosti, tako da se obavlja isključivo posredstvom duše i "univerzalnog uma". Jednostavno, nije moguće fizički spojiti dve nepostojeće pojave – prošlost i budućnost (jedna je bila, druga će biti). To je razlog što neprestanom zamenom izmičuće prošlosti sadašnjicom svet uporno i neuspešno pokušava da sustigne izmičuću budućnost. Uostalom, nemoguće je (do)živeti prošlost i budućnost osim u mislima, od kojih zavisi i shvatanje o "protoku vremena" i "proteklom vremenu". Najvažnije je da se shvati da teorija o vremenu zahteva mnogo prostora i vremena da bi se objasnila podrobnije i jednostavnije.

- Žena, odnosno "čovečica" – kako je u knjizi nazivate, počinje da gubi sebe? Kakve su vaše nade u tom pogledu? Mislite li da moderna žena ipak postaje sve više svesna svoje prirodno predodređene uloge ili će se u budućnosti i dalje otuđivati?

Svetozar Radišić: Prisutno je odrođavanje i odprirođavanje žene. Ona, umesto da bude nosilac civilizacije, kulture i vaspitavanja ljudskog roda, budući da preko nje informacije prima njeno čedo od začeća do rađanja, a potom od prvog dojenja do vrtića i prvog razreda osnovne škole, prva prihvata modu (oponašanje) i tako poništava u svojim pokoljenjima stvaralaštvo i težnju ka raznolikosti. Suština kosmosa je originalnost i unikatnost. Pomislite samo na nekada prebogato biljno i životinjsko carstvo, koje izumire zbog ljudske pohlepe. Sve što je posebno vrednije je, ali žene tu vrednost poništavaju svojim odnosom prema životu. One teže da budu deo sivila, mase, da liče jedna na drugu – gaje svet mediokriteta. Za sada se ne nazire suprotna tendencija. Izlaz je u učenju da je uloga žene presudna za opstanak ljudskog roda. Ona je najduže sa decom u najvažnijem delu života. Zato je njena odgovornost nezaobilazna. Kada se čovečica osvesti, osvestiće se ljudski rod. Bez muškaraca su nemogući život i stvaranje, a žene stvaraju muškarce. Ukoliko nestanu uslovi za budućnost na planeti, za to neće biti krivi talmudovci i vavilonci nego odprirođene žene. Kako su se prepustile planetarnom ludilu, u koje su svet "uvalili" kabalisti sa njihovim ženama u senci, neće biti čudno ukoliko posle homoseksualizma zapreti rat među polovima.

- Pišete o potiranju patriotizma jednom veoma modernom pojavom – antinacionalizmom. Da li takav kolektivni trend treba pre svega da neutrališe svačije lično, individualno biće preko poništavanja kolektivnog bića?

Svetozar Radišić: Antinacionalizam je opasan zbog lažnih pretpostavki Velikog brata (najimućniji finansijeri sveta) da je nacionalizam negativna pojava, iako je reč o pozitivnom fenomenu za poštovanje koji omogućava razvoj, častoljublje i različitost kao vrlinu. Nacionalisti vole svoje, a poštuju svaku specifičnost, smatrajući prirodnim da svako najviše voli svoj rod. Sve ostalo je neprirodno i lažno. Tačno je da se borbom protiv specifičnosti i različitosti ne omogućava tolerancija, tako je priča antinacionalista o toleranciji krajnje licemerna. Ličnost se oslobađa samo u slobodnim društvima, a antinacionalisti, predvođeni i kontrolisani od vavilonaca Evropske unije, ubrzano stvaraju uslove za nerobovlasnički poredak. Kao što najviše lažu oni što stalno pričaju o istini, tako ličnost nestaje u društvima koje propagiraju pojedinca, slobodu i demokratiju. Uostalom, svima na planeti se servira American way of life (američki način života).

- Stvarnost se može prepoznati u brojevima? Kako to?

Svetozar Radišić: Ne samo prepoznati. Stvarnost se stvara brojevima, na osnovu misaonih modela. Sve što je stvoreno zasnovano je u istom nizu: zamisao – matematički model – projekat (fizički model) – delo. No, to je fizika. Ceo kosmos je zasnovan na brojevima i proporcijama. Zato postoji harmonija. Zato se stalno pominju zlatni presek, Fibonačijev niz, konstante, broj Pi itd. Pri tome, svi brojevi kao uostalom sve u kosmosu imaju svoju vrednost, značaj i značenje. Ja sam u knjizi veću pažnju posvetio broju 9, a odgovaram na pitanja u broju 99. Reći ću samo suštinu. Kada se koristi broj 9, bez obzira što je on sam po sebi sadržajan i moćan, treba obratiti pažnju na to što je kraj njega, jer 9-ka obgrljava i ističe suštinu. Zanimljivo je da je zbir svih postojećih brojeva 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 0 = 45, odnosno 9. Sve kombinacije brojeva daju broju devet posebno značenje i ističu njegov značaj. Mistično je što je broj devet isto što i nula (9 = nula). Devet je jednako 0, budući da svaki broj sabran sa 9 ostaje isti, ne uvećava se za 9, te je istina da devet, iako očevidno postoji, nema nikakvu vrednost u sabiranju. Na primer, broj 49 je numerološki 4 + 9 = 13 = 4, a to znači da je devetka "nestala", odnosno da je svejedno što postoji ili kao da ne postoji. Prilikom množenja devet svaki broj poništava i svodi ga na sebe. Zaista je moćan. Koliko god je devetki one se numerološki svode na sebe. Tri devetke su 27 (2+7=9). Pet devetki su 45 (4+5=9). Osam devetki je 72 (7+2=9). Misterija broja devet zadire u oblast filozofije i potvrđuje stajališta iz kvantne fizike, ali najviše potvrđuje postojanje paradoksa, koji je suština ljudskog života i svih njegovih vančulnih neshvatanja. Sve postoji i ne postoji u isto vreme. SVE = JEDNO = BOG = PRAZNINA ("polje nulte tačke"). Naučno je dokazano da je odnos materijalnih čestica u kosmosu zanemarljiv i da je kosmos suštinski "praznina", ili drugačije rečeno "polje nulte tačke". Istovremeno, paradoksalno, poznato je da "praznina" i vakuum nisu prazni. I ništa je nešto.

    

    

    





Godišnjak 8